Narodna skupština Kneževine Srbije
Narodna skupština Kneževine Srbije je bila narodno predstavništvo u Kneževini Srbiji. Postojala je od donošenja Sretenjskog ustava (1835) do oktroisanja Turskog ustava (1838). Potom je postojala neprekidno od usvajanja Namesničkog ustava (1869) sve do proglašenja Kraljevine Srbije (1882).
Iako njeno postojanje nije bilo predviđeno Turskim ustavom, u ovom periodu održano je više zasedanja Narodne skupštine Kneževine Srbije, od kojih je najznačajnija Svetoandrejska skupština (1858 - 1859). Tokom ovog zasedanja usvojen je i Zakon o Narodnoj skupštini.
Sretenjski ustav iz 1835.[uredi | uredi izvor]
Prema Sretenjskom ustavu (1835) Narodna skupština je bila narodno predstavništvo, ali ne i zakonodavni činilac. Sastojala se od „sto najodabraniji, najrazumniji, najpošteniji i povjerenije narodno u najvećem stepenu zaslužujući deputata iz sviju okružija i svega Knjažestva Serbije“.[1] Deputati nisu mogli biti mlađi od 30 godina.
Narodna skupština se sastajala jednom godišnje na Đurđevdan po ukazu kneza, ali mogla se sastati i više puta ako bi bilo potrebno. Nikakav danak se nije mogao „naložiti ili udariti“ bez odobrenja Narodne skupštine. Godišnja plata kneza se nije mogla povisiti bez odobrenja Narodne skupštine niti umanjiti bez odobrenja kneza.
Narodna skupština je imala pravo činiti knezu i Državnom sovjetu predstavke i moliti ih da donesu zakon, obaveštavati ih o zloupotrebama i žaliti se knezu na Državni sovjet ako bi njegovi članovi ili druge vlasti narušili Ustav i prava Srbina.[2]
Međutim, Narodna skupština je bila ustavotvorni činilac. Ukoliko se želeo promeniti Ustav bilo je potrebno da knez i Državni sovjet sazovu Narodnu skupštinu i predstave joj neophodnost promene, a zatim zajedno sa njom izvrše promenu. U tom slučaju moralo je biti prisutno tri četvrtine deputata od kojih je dve trećine moralo glasati za izmenu ili dopunu Ustava.[3]
Turski ustav iz 1838.[uredi | uredi izvor]
Po oktroisanom Turskom ustavu (1838) nije postojala Narodna skupština. Međutim, iako njeno postojanje nije bilo predviđeno Turskim ustavom, u ovom periodu održano je više zasedanja Narodne skupštine Kneževine Srbije, od kojih je najznačajnija Svetoandrejska skupština (1858 - 1859), tokom koje je smenjen knez Aleksandar Karađorđević i vraćen na presto knez Miloš Obrenović. Tokom ovog zasedanja usvojen je i Zakon o Narodnoj skupštini.
Namesnički ustav iz 1869.[uredi | uredi izvor]
Prema Namesničkom ustavu (1869) Kneževina Srbija je definisana kao nasledna ustavna monarhija sa narodnim predstavništvom. Knez je vršio zakonodavnu vlast sa Narodnom skupštinom, koja je bila Obična i Velika.
Narodna skupština se sastojala iz poslanika koje je narod birao i poslanika koje je knez birao. Izbori narodnih poslanika su bili neposredni i posredni preko poverenika. Svaki srez i svaka okružna varoš birali su za sebe poslanike, i to na tri hiljade poreskih glava po jednog. Varoš Beograd je birala dva poslanika. Zatim, knez je birao na svaka tri poslanika po jednog od svoje strane iz reda ljudi koji su se odlikovali naukom ili iskustvom u narodnim poslovima, ali ovaj broj nije morao biti potpun.
Svaki Srbin koji je bio punoletan i plaćao građanski danak na imanje, rad ili prihod je imao pravo da bira narodne poslanike ili poverenike. Za poslanika je mogao biti izabran onaj koji je imao punih 30 godina i plaćao državni danak najmanje šest talira godišnje, kao i ostala svojstva koja je propisivao izborni zakon. Činovnici i oni koji su spadali u red činovnika (penzioneri, oni koji su primali kakvo izdržanje iz državne kase ili koji su ulagali u fond udovički), a isto tako i pravozastupnici, nisu mogu biti izabrani za narodne poslanike. Međutim, poslanike koje je knez birao mogli su se uzeti iz svih redova građanstva. Vojnici stajaće vojske, ma koga čina, nisu mogli ni birati ni izabrani biti.[4]
Zakonodavnu vlast je vršila Narodna skupština sa knezom. Nikakav zakon nije mogao biti izdat, ukinut, izmenjen ili protumačen bez pristanka Narodne skupštine. Predlog da se kakav zakon izda ili postojeći izmeni, dopuni ili protumači mogao je knez Narodnoj skupštini učiniti, a tako isto i Narodna skupština knezu. Međutim, formalni projekti su proizilazili samo od kneza. Bez pristanka Narodne skupštine nije se mogla država zadužiti.[5]
Veliku narodnu skupštinu je birao samo narod i imala je četiri puta više narodnih poslanika nego Obična narodna skupština. Sazivala se kada je bilo potrebno da se izabere knez (kada bi vladajući preminuo, a ne bi bilo prestolonaslednika), izaberu namesnici, rešava promena Ustava, rešava pitanje veće važnosti o smanjivanju ili razmeni kog dela državne oblasti i kada knez nađe za shodno da sasluša njeno mišljenje o kakvom pitanju od vanredne važnosti za zemlju.[6]
Narodna skupština je imala predsednika i potpredsednika, a isto tako i Velika narodna skupština. Knezu su predlagale šest lica iz svoje sredine, a on je jednog od njih postavljao za predsednika i potpredsednika.
Proglašenje Kraljevine 1882.[uredi | uredi izvor]
Nakon što je Kneževina Srbija proglašena za Kraljevinu Srbiju (1882) Narodna skupština je nastavila svoj rad kao Narodna skupština Kraljevine Srbije. Radila je po tadašnjem Namesničkom ustavu sve do donošenja Radikalskog ustava (1888).
Sve vreme je Narodna skupština bila jednodomno narodno predstavništvo osim u periodu 1901—1903. kada je važio Oktroisani ustav. Tada je osim Narodne skupštine kao donjeg doma postojao i Senat Kraljevine Srbije kao gornji dom.
Nakon proglašenja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1. decembar 1918) nestala je Kraljevina Srbija i njeno narodno predstavništvo.